Званична презентација града Панчева
oPancevuN.jpg


Омољица

У старом селу била је црквица плетара закопана у земљу (због непријатељства Турака) - Деда Сима Грга прича: "Срби су из Сервије, из Омоља, пребегли од Турака у негдашње старо село, које су назвали Омољица и живели у земуницама..."

По казивању старих људи, Омољица је врло старо насеље. По једнима, најпре је било у риту више Преки бара, на брду (југоисточно од садашњег села, ка Дунаву). И онда се звало Омољица. У том старом селу била је црквица плетара, закопана у земљу (због непријатељства Турака). Ту су живела у три мала, засебна сеоца, три велика рода: Бабићи, Поповићи и Ћирићи. Крај села где су били Попивићи звао се и Златица. Други веле да то старо село није било више Преки бара, него на другом месту, на западу, које се и сад зове Старо село (део земљишта Баште). Затим је отац Марије Терезије преселио село на данашње место, отприлике пре 200 година, где је од малих села, начињено веће, са самим Србима, у близу 200 домова, са "великим фамилијама" и од по 100 душа.

Златица је било најпре засебно село, са засебним "кнезом", па је после, кад је држава насељавала Србе, градила им куће и давала земљу, кола, коње и друго, спојено с Омољицом у једно село. После првих 200 само српских, населила је држава и других 200 кућа, опет већином Срба, али и са једном трећином од тога броја Немаца. Потомци Поповића веле да је ово село названо тако по селу Златици свакако из Старе Србије, из које су они досељени.

Доводјење имена Омољица у везу са Хомољем свакако је врло оправдано; јачих доказа би дало поредјење имена (Златица?), језика, обичаја и тако даље.
Деда Сима Грга прича:
"Срби су из Сервије, из Омоља, пребегли од Турака у негдашње старо село, које су назвали Омољица и живели у земуницама у четири села (Омољица, Брестовац, Старчево и Плочица) и онда је Марија Терезија хтела да се неселе у селу подигнутом од ње, али они нису хтели јер су се надали да ће се ослободити Србија, те је она позвала друге са разних страна. Али после десетогодишењег помора, када је становништво насељено од Марије Терезије готово све изумрло, поново је тражено да се Срби из старог села населе овамо у изградјено село и они су прешли у Златицу, у крај почевши од цркве, па на север. Зна се да је било неколико кућа у Слатини, опет склоњених од Турака."

И други старци причају, исто као и деда Сима, да Срби из старог села нису хтели на позив Марије Терезије да се уселе у њене куће, штавише да се један део вратио опет у Србију (нпр. Стефанови су отишли у Ритопек), па су тек после пристали да се преселе овамо у Златицу, кад им је било одобрено да граде себи своје куће и црквицу (а то је она од чатме и олепљена). Зна се и место на коме је било гробље старог села; оно је било на страни према Иванову, на земљишту украј Сирка, ближе Омољици.

На месту садашње Омољице била је пустиња, па је после насељавана. Давали су по једну сесију родне земље где је била већа задруга (сесија износи 8 ланаца), где је био сам човек 6 ланаца, а где је било 4 брата по 16 ланаца, а на свака 2 ланца земље још по 2,5 ланца утрине (ливаде). Доцније се давало по мање - 4 ланца на кућу.

У старом селу је било "70 нумери". У два пута су долазили Швабе насељеници, па се разболевали и умирали или одлазили одавде. Срби из старог села сами су пристали, после одобрења да могу зидати куће где хоће и као хоће, да предју из старог села Омољице у данашњу Омољицу (односно сада Златицу).

Омољица се дели на Рватски крај и Рацки крај. Северни део Омољице је Златица или Српски крај, у средини је Рватски крај, даље ка југоистоку најпре Швапски крај и напослетку, у "шпицу", Влашки крај.
Цео омољички атар се дели на Поље и Рит. Мање делове поља зову овуда и Срби немачком речју "флур", коју је наш народ примио за време Војне границе од граничарских војних власти. Сад се, откад је обала дунавска "задамљена" (од немачке речи Дер Дамм - насип), те Рит не страда од поплава, као раније, многи делови Рита се обрадјују и по њему се понегде и воногради. И обале Поњавичине су целом дужином "задамљене" насипом од земље, само што их понекад вода ипак прелије (од киша и од извора са њеног дна).

Приближно је једнак број Срба "рватског" и осталог порекла. Ови из Хрватске доведени су у време првог и другог насељавања.
Од југоистока ка северозападу је Рватски крај ("од крста до крста"). Зашто се тако зове, не зна се, али откако се зна ту није било Хрвата, него и сад ту живе само православни Срби, које, дакле, погрешно зову Рватима.

Зна се да су медју Србима Рватског и Српског краја биле врло слабе везе, штавише никако се нису медју собом узимали, у цркви је увек десна страна била оних из Српског краја, лева оних из Рватског краја, тутор старији из Српског а младји из Рватског краја. Било је чак и непријатељстава измедју једнијх и других (момци се тукли и нису пуштали у свој крај момке из оног другог краја). Тек је утицајем свештеника Влашкалића почело зблавање измедју оба ова краја и нарочито је појачано тиме што су српске школе груписане код цркве, те су у њих долазила и деца из Рватског краја и тако се одмалена зближила са децом из Српског краја. То и медјусобно узимање јако је допринело зближавању и изједначавању.

Фото галерија


Последњих 12 фотографија
 
Центар села
Центар села
Улица
Улица
Центар села ИИ
Центар села ИИ
RSS Facebook

ИЗДВАЈАМО

Градоначелник Порез на имовину Избори 2014. Стратегија развоја града Лицитација пољопривредног земљишта - 2013 Секретаријат за пореску администрацију

ЈП И ЈКП

КОРИСНИ ЛИНКОВИ

Мониторинг систем Систем 48 Локације за инвестирање Профил града Регионални центар за друштвено-економски развој - Банат НАЛЕД USAID