Иваново-Званична презентација града Панчева

Петар Чомлава председник Месне конференције ССРНВ ГЕОГРАФСКИ ПРИКАЗ СЕЛА Географски положај Банатско Ново Село се налази у јужном делу Баната. Простире се на 45° 0 мин северне географске ширине, тачно на средини северне полулопте, и на 18° и 28 мин источне географске дужине. Припада Општини Панчево, од кога је удаљено 18 км у правцу североистока. Кроз само насељено место пролази пут првога реда који спаја Југославију и Румунију. Непосредно поред места изграђена је железничка пруга такође међународ ног значаја. Морфолошки изглед Банатско Ново Село изграђено је на Јужнобанатској лесној заравни. Ова лесна зараван представља засебну морфолошку целину. Простире се између долине Тамиша на западу и северозападу затим Дунава на југу, док на северозападу допире до Иланџанске и Алибунарске депресије и, најзад, на истоку до подножја Вршачких планина и Белоцркванске котлине. Јужнобанатска лесна зараван заузима централни положај на јужној лесној тераси чија је надморска висина око 104 м. јужнобанатска лесна зараван је 10&мдасх;20 м виша од јужнобанатске лесне терасе и као виши плато доминира тим тереном. Јужнобанатска лесна тераса је виша од алувијалне равни Дунава 6&мдасх;8 м. На Јужнобанатској лесној заравни јасно су изражена два дела, и то: југозападни и североисточни. Банатско Ново Село лежи на јужној страни југозападног дела. Дуж главне осе Ју&Yумл;риобанатске лесне заравни северозапад-југоисток, простире се Велика или Банатска пешчара, због тога Јужнобанатска лесна зараван има потковичаст изглед. Ова лесна зараван данас представља фосилни облик еолско-акумулативне творевине. У оквиру југозападног дела Јужнобанатске лесне заравни, по морфолошком критерију, можемо издвојити три основна морфолошка елемента, и то: 1) површину лесне заравни, 2) прелазну зону и 3) лесни одсек прегиб. У саставу ових морфолошких елемената највећи део заузима лес и песковита лес. Од леса је састављена површина лесне заравни и лесни одсек, док је песковит лес доминантан у прелазној зони. 1. Површина лесне заравни има изглед, у овом делу, развученог троугла, чија се максимална ширина налази између Баваништа и Врела и износи 15 км, док је између Качарева и Банатског Новог СеИа свега 8 км. То је последица различитог дејства ветра, како просторно, тако и временски. Ветар је био циоминантан у периоду суве климе, када се управо и таложила ова водећа формација лес.

Међутим, у овој морфолошкој целини ветар је и данас присутан, али наравно ни приближно нема онај значај замоделовање рељефа какав је некад имао. Данас је лес већ прекривен хумусним прекривачем. Разграничавање југозападног дела Јужнобанатске лесне заравни на три морфолошка елемента учињено је и на основу морфолошког изгледа површине. Микрооблици који се јављају на површини су лесне вртаче и лесне дине. Лесне вртаче дају основно обележје, печат површини лесне заравни. Међутим, лесне вртаче нису равномерно распоређене по целој површини лесне заравни већ су сконцентрисане, углавном, у четири потеса. Један од потеса, уједно и највећи, налази се у простору између Долова и Банатског Новог Села у површини од око 30 км2. Облик вртача у овом потесу је различит. Најчешће је елипсаст правоугаони итд. Највеће по површини су вртаче полигоналног облика, чији пречник износи 300&мдасх;800 м. Вртаче су врло честе, тако да их може бити по 50 на једном км2. Оне се овде смењују са равним деловима површине лесне заравни на свега 50&мдасх;100 м раздаљине. Због тога је површина овога потеса јако валовита и има изглед ,,богињавог ,, краса из крашких предела. 2. Други морфолошки елеменат је прелазна зона. Она је претежно састављена од песковитог леса. Међутим, она није јасно изражена као површина лесне заравни. У целини и она има изглед јако развученог равнокраког троугла, чија се основица простире између Банатског Новог Села и Владимировца. У том правцу достиже ширину око 6 км. Она се даље наставља као јединствена целина на прелазну зону према Црепаји и на северу према Селеушу. 3. Као трећи морфолошки елеменат може се издвојити лесни одсек &мдасх; прегиб. Југозападни део Јужнобанатске лесне заравни одвојен је од ниже лесне терасе одсеком који се на већем делу развија у уже или шире прегибе. Само село, као што је већ изнето, лежи на површини лесне заравни, али се њен атар западно и јужно од села простире преко ових прегиба. Првобитни изглед лесног одсека &мдасх; прегиба је у суподинском делу измењен накнадном акумулацијом речних и еолских седимената. Тако су створени услови за формирање нових облика: долина &мдасх; речних тераса. Такав фосилни облик изражен је источно од пута Банатско Ново Село&мдасх;Панчево. То је, у ствари, старо речно корито, које је у вези са природним хидрографским системом Надел. Овај део је морфолошки јасније издвојен од прелазне зоне. На њему се налазе микро облици: лесне вртаче и два прегиба, чија је висина 5 и 10 рн. На западном делу спушта се на нижу лесну терасу која је састављена од барске фације леса. Данас је барска фација леса већ покривена слојем копненог леса. Као закључак се може извести да је морфолошки изглед Банатског Новог Села интересантан, разноврстан и због тога се може користити више морфолошких целина. Педолошки састав земљишта Атар Банатског Новог Села лежи на различитом педолошком тлу. Посматрајући педолошку карту, можемо ипак издвојити неколико типова тла, и то: чернозем, песковити чернозем, чцрнозем и ливадску црницу, као и жути, смђи и црни песак. Чернозем захвата западни и југозападни део атара Банатског Новог СеИа. Као тип земљишта чернозем се одликује низом важних морфолошких, хемијских, физичких и биолошких особина. Све ове особине заједно обезбеђују овом замљишту плодност и продуктивност. Једна од важних њених особина је тамни хумусни слој, који постепено прелази у светлију боју, а која на дубини од 70&мдасх;80 цм прелази у жућкасту иловачу. Тамна органска материја, хумус, добро је измешана са минералним честицама земљишта, па се чак и при увеличавању не може разликовати. Овај хумус чернозема је пореклом од остатака некадашње степско-травне вегетације, која је данас врло погодна за обраду. Довољно је порозан, увек изнад 50%, а садржај хумуса је 4&мдасх;8%. Важна хемијска особина чернозема је да садржи креч, као и разне друге материје. На линијиСефкерин&мдасх;Банатско Ново Село распрострањен је карбонатни чернозем. Песковити чернозем је карактеристичан највише за Јужнобанатску лесну зараван. Распрострањен је на североисточном делу атара Банатског Новог Села. Одликује се мањом продуктивношћу и већом песковитошћу. Ливадске оранице се простиру на југоисточном и јужном делу, као и на северозападном делу од самога села. Врло је плодна и често прелази продуктивност чернозема. За разлику од ливадске црнице, жути, смеђи и црни песак је најмање плодан, а и захвата најмањи део атара Банатског Новог Села. Налази се на његовом источном делу. Климатске одлике Пошто се Банатско Ново Село налази на 18 км удаљености од Панчева, на географској ширини 45° и О и на надморској висини од 104&мдасх;124 м, то се за климу овога места могу користити подаци који важе за Панчево и Јужни Банат. Интересантно је да се Банатско Ново Село налази тачно на половини северне полулопте, тј. на једнакој удаљености од пола и полутара. С друге стране, мала надморска висина омогућава продирање хладних ваздушних маса кроз позната ,,Бечка,, врата, које као северни и северозападни ветрови струје преко Панонске низије и јужног Баната. Температуре ваздуха могу се зими доста ниско спустити. Са друге стране, јужни Банат је на удару кошавског ветра, тј. сувих и често хладних ваздушних струја које се пробијају кроз речна корита и планинске клисуре у пределу Карпата. Пошто је температура ваздуха један од битних климатских елемената, то ћемо се прво на њему задржати.

Максимална температура је августа месеца и износи 24,2°Ц, а минимална јануара и износи л,7°Ц. Подаци се односе на период од 1948. до 1954. године. Међутим, последњих година климатске прилике су се знатно измениле, тако да су температуре у јануару често испод нуле, а у летњим месецима далеко премашују дату цифру. У вези са температуром, истиче се да се први мразеви могу јавити у другој половини октобра месеца, док се позни мразеви јављају тек децембра Такви позни мразеви били су познати 1929, 1933, 1938, 1940, 1942. итд. Међутим, изразито јаке зиме са раним мразевима биле су 1931, 1952, 1955, 1956, 1963. итд. Најтоплији летњи месеци су јули и август, као што је напоменуто, са просечном температуром 23,1°Ц. Међутим, понекад су температуре у јулу и до 40°Ц, као што је било 1924, 1928, 1938, 1952. итд. Падавина има релативно мало, свега 550&мдасх;650 мм годишње. Карактеристично је да су падавине тако распоређене, да се поклапају са најважнијим вегетационим периодима. Тако маја месеца износе 78,3 цм, а почетком лета, јуна месеца, 96,7 цм. Максимум и минимум падавина се не поклапа са максимумом и минимумом температура. Овај крај је познат по честим сушним периодима. Тако је у времену од 1925&мдасх;1960. године био просек 6&мдасх;10 дана. У периоду од 1925&мдасх;1945. године јавља се 19 сушних периода са трајањем од 20 и више дана. 1953. године сушни период је трајао око 120 дана и то у септембру, октобру, новембру и децембру месецу. 1958. године број сушних дана био је још и већи. Изразити ветрови овога краја су северац и кошава. Хидрографља У погледу хидрографије, подручје Банатског Новог Села има посебна обележја. Јужнобанатска лесна зараван, која је овалног облика, са дужом осовином од 54 км у правцу северо- запад&мдасх;југоисток, састављена је од два хоризонтална слоја леса који су растављени једном смеђом фосилном зоном. На површини се налази прилично дебео слој чернозема. Због тога је издан доста дубока, а ако томе додамо и малу количину атмосферског талога, Јужнобанатска лесна зараван је веома блиска степским пределима. Веома је значајно колебање изданске воде, јер је овде заступљена дубока изданска вода између два непропустљива слоја. Један се налази на дубини од око два метра, тако да се за време јаких пљускова и за време пролећа, кад се топи снег, овде јавља вода, мада је у осталим временским периодима нема. Због тога слободно можемо рећи да то није ни права изданска вода, већ површинска вода од јаких пљускова кише. Други слој се налази на знатно већој дубини и због тога је врло тешко доћи до праве изданске воде. Због тога је Банатско Ново Село изграђено на више морфолошких елемената, да би се лакше снабдело водом. ПОДОБНОСТ ТЛА ЗА ОДРЕЂЕНЕ КУЛТУРЕ

Основно занимање становника оба насеља која су се доселила на територију данашењег Новог Села, било је сточарство, док је земљорадња била мање развијена. Иста ситуација била је и првих година после насељавања села. Из тог времена имамо запис Јосифа ИИ, који је путовао по овим крајевима и (1773) нотирао да је земљиште у новонасељеном атару песковито, сиромашније и слабије обрађено од околних села. Има више разлога за овакву производну оријентацију тадашњих становника села; врло низак ступањ развоја производних средстава за пољопривреду; од сточарства су се добијали производи за исхрану и основне сировине за производњу одевних предмета и, најзад, у условима честих сукоба на граници и упада Турака, стока је била имовина која се лакше селила и коју је било лакше очувати него усеве. Данашњи новосељански атар простире се на укупној површини од 9.901 ха, 89 ари и 87 м2 (око 17.328 к. јут.) и има следећу структуру: њиве 9.051,5228 ха виногради 63,0415 ха ливаде 7,2186 ха пашњаци 227,4511 ха шуме 34,7924 ха трстици 0,1424 ха неплодно 517,7239 ха Примедба: Подаци су узети из општинске геодетске управе и треба их кориговати у ставкама ,,пашњаци,, и ,,виногради,, , јер је Земљорадничка задруга разорала пашњак величине 103 ха, па се та површина користи као њива;,,виногради,, скоро да не постоје више, јер су исти крчени и претворени у њиве. По квалитету, структура земљишта је следећа (у хектарима, по класама): к л а с е Категорија земљишта И И И ИИИ ИВ В њиве &мдасх; 774,53 2.990,19 5.055,39 261,32 виногради 62,79 0,24 &мдасх; &мдасх; &мдасх; ливаде &мдасх; &мдасх; &мдасх; 0,69 6,50 пашњак 62,45 79,95 146,87 &мдасх; &мдасх; шуме &мдасх; 21,72 13,07 &мдасх; &мдасх; трстик &мдасх; 0,14 &мдасх; &мдасх; &мдасх; Дакле, већина производних површина спада у трећу и четврту класу плодности. Њивског земљишта у И класи уопште нема, а категорију виногради, која је у И класи плодности, сачињавају ситне парцеле око села које се, углавном, користе као баште. Овај податак нам говори да Ново Село нема нарочито добро, плодно земљиште, а то посебно важи за потесе који се наслањају на Делиблатску пешчару (Вакант и према Падини), где је земља песковита и слабо плодна. Приближно исту слику пружају и подаци о класификацији земљишта из 1799/1800. године, којом је обухваћен читав тадашњи атар и према којој имамо следеће класе по категоријама земљишта: ораница ИИ класе 5.898 к.јут. ливаде ИИ класе 2.436 к.јут. пашњак И класе 443 к.јут. пашњак ИИ класе 2.990 к.јут. По типу, начину обрађивања и положају, новосељанско земљиште је карбонатни чернозем и налази се већином на трећој тераси, која има знатно лошије водне и друге особине од прве и друге терасе. Садржај хумуса се креће између 4,6 и 5,7°/о, садржај фосфора П2О5 0,6.&мдасх;4,2 мгр на 100г земље и садржај каиијума К2О од 8&мдасх;16 мг на 100г земље и реакција земљишта ПХ од 6,5&мдасх;7,3 у калијум хлориду. Према томе, земљиште је довоијно обезбеђено у хумусу, сиромашно у фосфору, средње обезбеђено у калијуму и неутралне реакције. Цитирани подаци су новијег датума и у њима се огледа утицај примене одређених агротехничких мера, као што су савремена обрада и ђубрење. Ситуација је раније била сигурно много гора. По механичком саставу, земљиште је песковита иловача, релативно лака за обраду. Основне контуре новосељански атар је добио 1783. године, када је арондирана читава Граница, али је током времена често мењао величину. Њега сачињавају следећи потеси: Вакант, Ливаде, Стари виногради, Нови виногради, Стара пустара, Нова пустара, Овчанско поље, Борчанско поље, Црногорске парцеле, Ледине, према Падини, Воловски пут, Виногради према Владимировцу и Виногради према Панчеву. Према редоследу обрађивања, највероватније је да су прво обрађени потеси око старих насеља, а то су: Стари виногради, према Качареву, према Падини и један део данашњих Ледина. Вакант је био дуго неразоран и служио је као земљиште резервисано за нове досељенике. Приликом насељавања Владимировца (1809) команда пука је доделила један део Ваканта новооснованом насељу. Величина тог дела је 1.400 к. јут. по неким подацима, док је по другим 1.500 к. јут. Ливаде, Стара и Нова пустара коришћене су као ливаде и то до друге половине XИX века, када су разоране. Ледине су дуго времена коришћене као заједничка сеоска утрина, а разоране су тек почетком овог века.

Потес Црногорске парцеле и један део данашње шуме разорани су после првог светског рата за потребе тадашње колонизације. Задње сеоске утрине разоране су после оснивања Пољопривредног добра ,,Бразда,, (1953), а један део је разорала Зем- љорадничка задруга ,,Будућност,, 1965/67. године, тако да тренутно има око села 50 ха утрина, које нису погодне ни за обраду ни за коришћење. Убрзо после насељавања, 1767/68. године Ново Село је добило, испарцелисало и поделило 3.860 к. јут., а убрзо после тога још 1.654 к. јут., што чни 5.505 к. јут. земље. Према тадашњим прописима, основица приликом поделе земље била је сесија, која је била величине 30 к. јут. од чега 24 к. јут. ораница и Ливада и 6 к. јут. пашњака. Нешто касније површина сесије је нешто повећана, за 4 к. јут. пашњака, тако да је она износила 34 к. јут. Површина земље, односно број или делови сесија који су додељени појединим домаћинствима зависила је од величине домаћинства. У првој подели, после повећања сесије на 34 к.јут. подељено је укупно 6.239 к. јут., са следећим распоредом по домаћинствима: 68 домаћинства са целом сесијом 2.312,0 к.јут. 61 домаћинства са 3/4 сесије 1.555,5 к.јут. 86 домаћинства са 1/2 сесије 1.562,0 к.јут. 107 домаћинства са 1/4 909,5 к.јут. Површина атара је била знатно већа од површина које су издељене граничарима. Остатак је коришћен као заједничке утрине. По подацима из 1799/1800. године издељено је до тог времена 11.742 к. јут. земљишта, што представља велики део атара. Према истим подацима, поседовна структура је била следећа: Величина поседа у к. јут. Број домаћинстава Без земље 1 до 5 к.јут. 3 од 6 до 10 36 од 11 до 20 104 од 21до 30 54 од 31 до 50 44 од 5л до 70 15 преко 70 4 Подаци нису потпуни, јер за нека дониаћинства нису сачуване пописне листе. У XВИИИ веку и почетком XИX века није постојало право отуђивања земље, те се увећање поседа вршило доделом на коришћење нових сецесионих делова на бази увећања броја чланова домаћинства или наследством. Почетком купопродаје земљишта, у другој половини XИX века, а нарочито почетком овог века, долази до већих промена у поседу. Ту се појављује и већа економска диференцијација међу сеоским домаћинствима, те долази до увећања неких поседа на рачун смањења других, односно до богаћења једних на рачун осиромашења других. Тако, непосредно после И светског рата, у Новом Селу је било око 100 домаћинстава без земље и око 150 са земљишним поседом мањим од 5 к. јут. Главни ратарски усеви који су се гајили у Новом Селу били су следећи: озима и јара пшеница, раж, наполица (мешавина пшенице и ражи), јечам, овас, кукуруз, просо, мухар, конопља и лан. За ове усеве се може са сигурношћу рећи да су гајени од самог почетка. Нешто касније уведена је у плодоред уљана репица, а крајем XИX века и детелина и луцерка. Прва култура, због својих скромних захтева према земљишту и обради, гајена је највише на новоусвојеним површинама, а давала је вишеструке користи, јер осим уља од ње се добијала квалитетна сточна храна, а коришћена је понекад само за исхрану стоке у зеленом стању. ПОСТАНАК И РАЗВИТАК СЕЛА Постанак села, ,,новог села,, на овоме месту, на магистралном и стратегијски важном путу Панчево&мдасх;Вршац&мдасх;Темишвар, везује се непосредно за оснивање Банатске војне границе 1764. године, односно за 1765. годину, када је село, изгледа, насељено. То свакако није био спонтани и својевољни акт мештана, већ су то били стратегијски планови Ратног савета бечког двора, односно Генералне команде Банатске војне границе из Темишвара, те 12. граничарског пука са седиштем у Панчеву, односно 9. чете истог пука чија је команда била у Новом Селу. Село је, као и у случајевима других граничарских села која су основана заједно са настанком Војне границе, стриктно испланирано, те има квадратни облик; 10 улица у једном правцу и других 10 попречних (са више споредних, ,,ћоравих,, улица), са око 2,5 км у дужини и исто толико по ширини. Војне власти су новонастањеним становницима чак помагале при изради својих кућа, по одређеним стандардима (у Новом Селу се помиње неки Најман, члан Комисије за колонизацију).

Позната је ситуација Баната под турском влашћу (од 1553. до 1717), са баруштинама (ту близу Алибунарско-иланџанска мочвара), са пуно дивљачи, шума, честара и густиша (турски путописац Евлија Челебија описује ковински предео у овом смислу), ненастањен, са ретким становницима, који станују по земуницама. Панчевачки диштрикт је у то време, у ствари, и најмање насељен. са укупно око двадесетак настањених места. Тек реорганизација Баната под његовим првим гувернером, грофом Клаудијем Флоримундом Мерсијем, са мерама исушивања мочвара и прокрчавањем пустара и другим санационим мерама, те интензивном колонизацијом и оснивањем нових места, те учвршћења старих, значи корак напред. А оснивање Војне границе 1764. године јесте даљи корак ка просперитету ове иначе плодне равнице. Ту уопште није од неке важности да ли се у селу или његовој околини дошли неку деценију раније или касније Срби или Румуни. Чињеница је да се они 1765. године налазе у Новом Селу на садашњем месту. По свој прилици да је српско становништво раније настањивало насеље према Долову, у Великој долини (Валеа Маре &мдасх; свега се на једној немачкој карти ова означује као Пфеффертхал ,,папрена долина,, а у традицији сеоске микротопономастике овај назив не постоји), са свега неколико десетина домова, што значи и толико породица. Али су и Румуни присутни од самог почетка, а можда и у првобитном насељу у Великој долини (доказ за то била би истоветна породична имена у Новом Селу и Долову). По свој прилици и у другом насељу, на супротној страни, према Црепаји, Зелдошу, а као доказ могле би бити породице са румунским именима у Црепаји. Деоба румунског становништва села, и то у правој линији, с једне и с друге стране великог пута, на Гилезане (према Зелдошу&мдасх;Црепаји) и Царане (према Долову&мдасх;Великој долини), могао би бити други аргуменат у прилог реченог. Чињеница је и та да војне власти 1767. године премештају из Панчева 43 румунских породица у Ново Село, те овима даље учвршћују ово место. Исте 1767. године у селу се наводе имена три свештеника: Шербана Поповића, Радула Поповића и Јање Трандафиловића, од којих су прва два очиглднео били пореклом Румуни (на почетку XИX века помиње се . у селу и свештеник Сава Поповић, који има видну улогу у градњи нове цркве 1805. године и који 1811. године оставља и белешку, на румунском језику, на корицама једног Маргарита, у цркви, такође на румунском језику); трећи свештеник је очигледно био српско-православни, а по презимену, по свој прилици, цинцарско-румунског порекла (истог порекла је у селу и фамилија Зега, врло угледна и богата, а која се издаје за српску). То је, у ствари, било време српско-румунске црквене хијерархијске заједнице под окриљем Карловачке митрополије (ту су потпадали не само банатски, већ и ердељски и чак и удаљени буковински Румуни), те је црква била заједничка, с тим што се служило алтернативно на црквенословенском за Србе, односно на румунском за Румуне. А пошто је ова заједница почела већ на прагу XВИИИ века, а и због састава становништва у селу, иста је ситуација морала бити и у првобитној сеоској цркви, евентуално, већ по оснивању села, саграђена од набоја и покривена шиндром. Присуство два румунско-православна попа Поповића (познато име и код Румуна), и трећега Саве, који оставља и трага о свом пореклу, говори неоспорно о томе. Што је стара црква имала за храм ,,великомученика и краља Стефана Дечанског,,, уопште не збуњује, јер је поменути краљ канонизиран и проглашен за свеца српске цркве, а у ери црквеног заједништва то никоме није могло да засмета распре између Срба и Румуна и тежња за одвајање дошле су тек у наредном веку, после 1848. године и новог концепта о нацији и националном). Из тог периода (1787) имамо на поменутом Маргариту (в. о овоме, као и о белешкама попа Саве Поповића, односно српског попа Кнежевића из 1784. године, више у поглављу о култури) и лепу забелешку новосеоског житеља Матеја Ортопана (дакле, Румуна по народности), који је тај Маргарит и купио (за 9 форинти), за спомен својих родитеља Барбула и Марике; интересантно да је забелешка на црквенословенском и помиње црквени храм истога Стевана Дечанског, из исте старе цркве (храма нове цркве, од 1805. године, јесте Св. Тројица, па Духови &мдасх; тенденциозно писање српских житеља, у једном документу у карловачком Митрополитско-патријаршијском архиву, сада САНУ, из грешне 1866. године, када су српско-румунске распре биле у пуном јеку одвајање румунске цркве, под Шагуном, из окриља српске, уследило је већ 1864. године, а у Новом Селу је завршено тек десет година касније &мдасх; и у коме се на сасвим пристрасан начин при казују нека права и примати, ваља разумети у контексту времена, а нипошто буквално). Турска окупација Баната (Темишварски пашалук) нас непосредно не занима. Евлија Челебија (1611&мдасх;1682), у својим књигама путовања (10 томова) говори о темишварском ејалету (вилајету), који је, даље, подељен у 6 санџаката и око хиљаду уситњених феудалних отоманских поседа (фиефа), названим зијаметима, нешто касније цео пашалук (ејалет) постаје вакуф (верски посед) Мехмед паше Соколовића. Међу банатским санџакалима (ливане) помињу се и панчевачки и бечкеречки. Ново Село је, у сваком случају, било у то доба пустара (ако је на овом месту, као што кажу неки мађарски историчари, некада и могло бити неко насеље, оно је било потпуно ишчезло).

Ратови између Аустрије и Турске воде се повремено, са променљивом срећом. Петнаестогодишњи рат (1683&мдасх;1699), завршен карловачким миром, значио је за Аустрију повратак целе Угарске, која је дотле била под турском влашћу, али без Баната (продор аустријске војске у Србији и њено повлачење проузроковало је велику сеобу Срба 1690. године). Међутим, тек ће нови поход под Евгенијем Савојским (1716&мдасх;1718), завршен пожаревачким миром, значити крај турске власти у Банату (Аустрија добија и северну Србију и Олтенију, које задржава до београдског мира 1739. године). Банат се реорганизује и колонизира. За време Турака је, по свој прилици, у Банату, нарочито у његовим равничарским деловима, било нешто Срба, а у планинском делу румунског сточарског становништва (Турци су од 1641&мдасх;1646. године населили у пределима банатских рудника, уместо одбеглих саских рудара, Олтенце, као вичне рударству за Ново Село је ово од неке важности, јер ће се од ових, стварањем Војне границе 1764. године, један део, тзв. ,,Царани,, , настанити и овде, чак је можда већина новосеоског румунског живља овог порекла). После напуштања северне Србије и Олтеније, београдским миром 1739. године, дошло је до новог насељавања у Банат и Срба и новог вала Олтенаца. Колонизације су настављене и даље. Стварањем Војне границе 1764. године, досељено је у Банат поприлично румунских породица из Ердеља. Али су у каснијим деценијама колонизације фаворизовале у првом реду Немце. Било је чак и присилног исељавања осталог становништва и евакуисања читавих насеља да би се Немцима направило места.

За нас је од посебне важности директива Ратног савета бечког двора од 19. XИ 1765. године, у којој се изричито каже да може ,,да се даје земља Србима и Власима у пределима Немачко-банатске регименте само ако ова није потребна Немцима,,. Исте године царица Марија Терезија забрањује даље усељавање Румуна у Војну границу (баш због форсираног колонизирања Немаца &мдасх; Срби су били изузети због раније добијених, а касније потврђених, царских привилегија). После познатих битака код Сенте и Петроварадина, крајем августа 1716. године, аустријска војска опседа Темишвар, а турски гарнизон (од 18.000 војника, са 200 топова) капитулира 13. X 1716. године. Према претходном обећању, у преговорима пре капитулације темишварског гарнизона, Турци су, пошто су оставили ратну опрему, ослобођени и спроведени путем Темишвар&мдасх;Дета&мдасх;Вршац&мдасх;Алибунар&мдасх;Панчево (дакле, прошли су и кроз место будућег села), те према Борчи, где су пребачени преко Дунава. Постављањем генерала Мерсија за команданта и гувернера Баната, значи уводење војничке власти овде, све до 1751. године. Иначе, Банат у целини остаје, све до 1779. године, као крунски посед, под бечком комором, упркос ревендикацијама угарске Дијете за јурисдикцију над овом покрајином. Међутим јужни Банат, са појасом од неких 70 км од Дунава (све до Уљме, Добрице и Перлеза) постаје 1764. године граничним кордоном (Банатска војна граница) за одбрану од нових турских упада (ова је развојачена тек 1872. године). То је нови режим сељака-слободњака (у Провинцијалу има грофова и спахија), са земљом коју обрађују (али нису њени власници, све до 1851. године), али су и наоружани и врше војне ,,егзерцире,, , у црквеној порти или другде, или вежбе из гађања, на ,, шицерају ,, , изван села. Команда чете, са стражом, управља местом (у Новом Селу је била стационирана 9. Чета Немачко-банатског пука из Панчева). Касније ће подофицири бити и председници општина. Војне власти, заједно са црквеним властима, надзиравају, непосредно или преко специјалних инспектора, рад школа, ,,немачких,, (граничарских) или националних. У општини је и непосредни судски орган, командант чете, који држи ,,рапорте,, о распрама граничара. Казне се састоје и у физичким облицима (тзв. шибе), а до 1848. године се смртне казне у Граници врше, по војничкорн закону, одсецањем главе сабљом. Породични живот граничара &мдасх; да би их власти имале на окупу и лакше мобилисале, односно водиле бољу евиденцију одвија се у тзв. породичним задругама (,,кућна заједништва,,), тј. деца се нису смела одвајати, без посебног одобрења војних власти, од родитеља, тако да су домаћинства била врло бројна. Свака је задруга имала на уживање, и обраду (то је опет била предност породичних задруга), одређену ,,сесију,, земље од 12, па 18 и, најзад, 24. кат. јутра обрадиве земље и пашњака (сточарство је, нарочито код румунског живља, било врло бујно). То је био режим у коме су делали и живели и Новосељани, од оснивања села, 1765. године, и његовог инокорпорирања у Војну границу 1767. године, до развојачења исте (1872). На предлог грофа Мерсија, аустријски цар Карло ИИИ одобрава 28. ВИ 1719. године статут о политичкој управи Баната. Цео Банат је подељен на 13 диштрикта и више војних јединица на челу са земаљском администрацијом у Темишвару. На овом терену био је бечкеречки диштрикт, с једне, те панчевачки, с друге стране, са врло проређеним становништвом (сам Бечкерек је 1717. године имао свега око 100 кућа, са око 400 становника, а град Панчево, исте те године, свега 70 кућа, са свакако још мање становника у целом панчевачком диштрикту је у том моменту било свега 19 насељених места, са свега 776 кућа).

У другом периоду, оном Војне границе (1764&мдасх;1872), цивилна управа скоро потпуно замире (појавиће се, у неким формама, пред 1848. годину и, нарочито, иза тога, када је већ граница као институција преживела, али без неке нарочите сврхе, јер је турска моћ све више сплашњавала). Круте војне форме управљања и полувојнички начин живљења становништва притискују ове, ипак, слободне сељаке (у поређењу са онима из Провинцијала). Кратак период цивилне власти (1751&мдасх;1764) брзо је прошао. Рат од 1737. године, са новим турским упадима у Банат и пустошењем насеља, осећао се и у овим крајевима, а још више аустријско-турски рат од 1788. године, када су Турци упали у Панчево и јужни Банат, па и у Ново Село, те, међу осталима, спалили и постојећу цркву-брвнару (по акту-жалби српског живља митрополиту од 1866. године, а по сећању реконструисаним догађајима, ову су запалили ,,два Румуна,, из села, у дослуху с Турцима). Дакле, ,,ново село,, постало је од два нешто старија села. Насеље Зелдош (назначено на немачким картама и као Солташ), било да је било насељено или не, постојало је од раније. Евлија Челебија га у својим путописима наводи непосредно и каже да ,,припада Алајбегу,, (што би значило да је било настањено). Иначе, нешто даље се наводи и Мала Зрепаја (поред села као таквог). Поменути турски путописац, у наставку текста о Зелдошу, каже дословно још и ово, што је од важности за стање на овом терену у то доха: ,,На овој равници нема камена ни у величини зрна од пасуља, а трава тако бујно расте да се у њој не види коњаник,, (то је речено 1660. године). Неки аутори, пак, ово насеље наводе као ,,српско насеље Стари Зелдош,,. Место је, иначе, 1776. године, на Гризелинијевој карти, означено као пустара, ненастањено (Солдасцх прае).

Друго насеље, у Великој долини (Валеа Маре), где се и сада откопавају цигле и ћерпић, познато је данас у селу само под овим називом. Као ,,Папрена долина,, (Пфеффертхал) појављује се само на карти у атласу Корабинског из 1800. године. Иначе је то место познато и као ,,њиве Женара,, (лоцуриле Јенарилор), по породици која је тај комплекс имала касније у поседу (у монографији Петровог Села-Владимировца наводе се, ближе овоме селу, и ,,бунари Женарових,,, финтиниле Јенарилор, по истој породици). На картама је то место означено (из турског периода) као Мали Долови (негде и Мали Полови), за разлику од Великих Долова (или Циганске долине), где је настањено место Долово као такво. Већ на Гризелинијевој карти од 1776. године је то напуштено место (Мали Полови Пред). Инсистентно се на картама у послетурском периоду појављује локалитет Брун, на путу Алибунар&мдасх;Панчево, ближе првом (поред неколико насеља које се појављују у троуглу Панчево&мдасх;Долово&мдасх;Црепаја , као Ола, Гебедаровац&мдасх;Говедаровац, Веровац, Јеновац, Кословац). Тако се на Мерсијевој карти од 1723. године ово место појављује као Брун, вероватно (на немачком) ,,бунар,, ,,извор,, а на службеној (и још негде) карти од 1761. године означено је као Прун (на румунском би то била ,,шљива,, , мада је немачка етимологија вероватнија), те је приказано и као поштанска станица (Постстазион), што је вероватно и било. То је отприлике и садашњи положај села и бар неки наговештај зашто су војне власти баш ту планирале ,,ново село,, (велики пут, поштанска камбијатура и, евентуално, снабдевање трупа између два стратегијски важна пункта као што су били Панчево и Али бунар). Да видимо најстарије помене о селу, његово бележење на картама из XВИИИ века, аутографске белешке из села из истога века, те најстарије становнике села забележене у црквеним матичним књигама (почевши са 1793. годином), те у једном документу из 1799&мдасх;1800. године и, најзад, прве становнике забележене у службеним матичним књигама (општинским, почевши са годином 1895). Разуме се да Новог Села нема у Печком катастигу од 1660&мдасх;1666. године, јер није онда ни постојало. А нема га такође ни у једном попису диштриката, на латинском језику (Цонсцриптио дистрицтуум), сачињеном у задњој деценији XВИИ века (око 1690&мдасх;1700), а који је пронађен у збирци Марсиљи (Марсигли) у Болоњи и у коме се налази око 390 насеља у Банату, од којих 16 у панчевачком диштрикту (меду којима, на пример, Старчево, Надео, Омољица, Брестовац, Плочица, Ковин, Дериблат-Делиблато, Вреле, Дубовац и др.).

Наравно, да Новог Села нема ни на Мерсијевој карти од 1723. године (ту је само Прун и Далова, евентуално Долово), ни на карти од 1761. године (а има Долова и Селтоша). Тек се на Гризелинијевој карти од 1776. године село појављује под називом Нова Села (Нова Селла), док су Зелдош и ,,Мали полови,, према Долову дати као ненастањени. На званичној карти од 1783. године место се појављује као Новосело, а на карти атласа Корабинског од 1800. године оно је троструко обележено: Неудорф , Пфеффертхал Новасзелла (припадајући, разуме се, 12. панчевачкој регименти). Ево и службених назива села од XИX века до наших дана: 1853:Неудорф (на ,,генералној,, карти Српског војводства Тамишког Баната, коју су израдили гроф Коронини--КронбергЕ. фон Фридберг) 1854:Ново Село (у приручнику о Српском војводству и Тамишком Банату, објављеном, на немачком језику, те године у Темишвару) 1859:Сату Ноу (у грађи за историју банатских села коју објавијује ,,Јавор,, 1880. и 1881. године) 1878:Ујфалу (у статистичком годишњаку, на немачком, под насловом Торонталер Цомпасс, у редакцији Л. Јоклиа, штампаном у Кикинди 1880. године) 1882:Р&еацуте;ва-Ујфалу (на немачкој карти Семлин мид Панцсова,штампаној те године) 1902:Б&аацуте;н&аацуте;т-&Уацуте;јфалу (код П. Балога, Н&еацуте;пфајок Магсарорсз&аацуте;гон,у Будимпешти, те године) 1922:Банатско Ново Село (у Административној подели према Уредби о подели земље на области од 28. ИВ. 1922. године)