Први писани подаци о данашњем Качареву датирају од друге половине 18. века, када је, у намери да ојача своје јужне границе, Аустроугарска монархија интензивно насељаваља ове просторе.

      Село, под именом Францфелд, формирано је у периоду измедју 1790. и 1792. године, добивши назив по имену цара Франца Јозефа, насељено је углавном дунавским Швабама из подножја Шварцвалда. Захваљујући политичким променама 1867. Францфелд постаје Ференцфалу, а тек 1918. добија и прво српско име у својој историји - Краљевићево, и то непосредно по припајању Војводине Краљевини СХС.

      Данашњи назив селу су дали колонисти који су у Банат стигли претежно из Босне, Крајине, Лике, Далмације и Македоније после ИИ светског рата, по народном хероју Светозару Качару чија је породица такодје колонизована у Качареву.

      Качарево данас има нешто мање од 10.000 становника, спада у групу већих од укупно 9 села у панчевачкој Општини, типично је урбано-рурално насеље са високим степеном изградјености комуналне инфраструктуре, осим канализације, налази се пред уводјењем првог сеоског самодоприноса и завршетком електрификације крака железничке пруге према Панчеву, па се очекује да ће композиције Беовоза од јесени стизати и у Качарево.

 

Четрнаест година Сланинијаде

 

ТАКМИЧЕЊЕ ЗАМЕНИЛО ЗИМСКУ ДОСАДУ

 

      Качаревци су врло посебни људи. Осим што сваки становник,  уз Банатско Ново Село, највећег “насељеног места&рдqуо; у панчевачкој општини носи  до краја живота оригиналан надимак и што су Качаревци склони оригиналним шалама на свој, али још више на тудј рачун, они многе ствари раде из ината. Или љутог ривалитета, све једно.Што је још необичније, последице терања мака на конац су врло често корисне и за село, и за Качаревце.

      Светска сланинијада је једна од корисних последица ривалитета и ината. У сеоској кафани, далеке 1987. године, стално друштво, уз обавезну чашицу, започело је расправу о свињокољу, припреми разних специјалитета, сушењу, па и о прављењу добре сланине. Свако од њих за столом тврдио је да управо он прави најбољу, најукуснију, најдебљу, нај, нај сланину. Ко зна докле би стигла расправа, да се неко није досетио и на лицу места организовао такмичење са дегустацијом. Ем за мезе уз кафанско пиће, ем да се оцени ко је стварно најбољи сланинар у селу.

      Тако је одржана прва локална Сланинијада, уз проглашење победника, честитања и љутњу и здравице. Али, Качаревци не би били Качаревци да се нису досетили да у Банату, Војводини, Србији, Југославији и свету има још људи сличних њима који би, можда, да се такмиче, одмере вредност властите производње, размене рецепте и понеку пословну тајну. И да добију награду, јер нема такмичења без награде.

      На лицу места формиран је Одбор будуће Сланијаде, а једногласно је за председника изабран садашњи председник Вуко Пешикан. У прву поставу руководећег тела манифестације која ће врло брзо прећи границе Качарева и Југославије су ушли: Драган Вујачић, Мирко Джеризико, Милован Ћировски, Бранко Велковски, Милојче Јаћимовски, Ненад Шалетић, Миле Илијевски и Сима Греговић.

      За само две недеље Качаревци, тачније чланови Организационог одбора, организовали су ПРВУ Сланијаду, наравно, са балом, и то 16. јануара 1988. Изложена су 42 узорка сланине, наградни фонд је износио округло 100.000 тадашњих динара, а педантни домаћини су израчунали да је Сланијаду посетило око хиљаду гостију, највише из Београда

      После званичног дела, дакле једнодневне изложбе сланине, у ресторан-сали тамошњег ПИК-а “Тамиш&рдqуо;, Балу сланинара присуствовало је 200 гостију. Уз добру забаву, избор мис и мистера Сланинијаде и незабораван провод.

     Три дана касније, 19. јануара 1988. године, на званичној седници, чланови Одбора су закључили да је качаревачка смотра сланинара превазишла сва очекивања и да је право време да почну озбиљне припреме за наредну, и то прву светску Сланијаду.

      И тако тринаест пута за редом, до ове најновије, четрнаесте и Миленијумске, увек са понеким изненадјењем, куповином месних прерадјевина по знатно нижим ценама него у продавницама, пратећим манифестацијама и потпуним отварањем, пре свега Качарева и Качареваца, према свету.

 

ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ

СЛАНИНИЈАДА СТАРИЈА ОД РОШТИЉИЈАДЕ

 

       Од свих "ијада" једино је од качаревачке Сланинијаде старија Олимпијада, у шали кажу Качаревци. Оно јесте, има у тој изјави помало, да ли само помало?, претеривања. Али и много истине.

       Једна он најпознатијих месно-гурманских манифестација у овим крајевима свакако је традиционална, популарна и у свету чувена лесковачка Роштиљијада. Стотине хиљада задовољних, нахрањених и поново специјалитета гладних посетилаца, који су протеклих година боравили тим поводом у Лесковцу, тврде да тако нечега нема ама баш нигде на овом белом свету.

       Е, та и таква Роштиљијада, са све вашаром меса и специјалитета од њега, у престоници белосветских гурмана, има још да се помучи и наради не би ли икако по стажу стигла качаревачку Сланијаду. Под једним јединим условом: да, далеко било, Качаревци одустану, или се пак уморе, од Сланинијаде! А нису чак и у години агресије НАТО-а. А и неће!

      Па онда Кобасицијада у Турији! Јест да је позната и популарна, али су мајстори-кобасичари из тамошњег "Елана" на ту идеју дошли тек пошто су, буквално раме уз раме, са сланинарима из Качарева, специјално за Гинисову књигу рекорда, на једној од првих Сланинијада, тачније четвртој по реду, направили кобасицу дугачку тачно километар. Уз све тајне како је направљена километарска кобасица у једном једином комаду.

     Остале "ијаде" ића и пића су, наравно много младје. Али, качаревачка Сланинијада је упамћена по још многим другим куриозитетима и појавама које су по први пут видјене управо на качаревачком симпозујуму најбољих светских сланинара.

      На Другој Сланинијади, у зиму 1989. године, Рача Вулановић је начинио прву скулптуру од сланине на свету. За ремек дело сланинарског вајарства, под називом "Сатара" утрошено је 5 тона приватне и друштвене сланине, а скулптура је отишла чак 12 метара у вис, у плафон качаревачке спортске Хале! "Срем" из Шида је касније био спонзор и других остварења истог аутора: "Пушница", "Кућа"&хеллип;

       Да ли због "Сатаре" или чак 1027 улазница продатих за Бал сланинара, те 1989. године Сланинијада је била популарнија од београдског фестивала фестивала, односно ФЕСТ-а, што доказује дуплерица из "Вечерњих новости" и, на пример, богата и богме подужа ТВ сторија на америчкој мрежи ЦНН.

      Први јавни свињокољ у овим крајевима, на одушевљење, али и згражавање неупућених посетилаца, приредјен је такодје на једној од раних Сланинијада. Ем екипно такмичење у брзини и квалитету обављеног посла, ем атракција за градске посетиоце и замрзиваче.

       А и прва поема о сланини и свињском животу уопште настала је такодје приликом једне од Сланинијада инспирисана искључиво качаревачким конгресом сланинара. Реч је песнику Миљенку Жуборском и његовом делу "Свињски живот у 13 певања".

       Наравно, то је само мањи део пребогате сторије свих претходних качаревачких обичних или пак светских Сланинијада. Организатори тврде да се права историја тек ствара и да ће бити шта да се види и доживи већ на овој и Миленијумској, али и на свим наредним Сланинијадама.